Akademik i književnik Branko Ćopić rodjen je 1. januara 1915. godine u Hašanima, u Bosanskoj krajini. Odrastao je u zemljoradničkoj porodici. Rano je ostao bez oca. Veliki uticaj na njega imali su deda i stric. NJihove priče bile su plodonosno seme koje je budilo maštu i otkrivalo jedan potpuno novi svet obojen rečima.

Tokom osnovne škole zavoleo je knjigu, a ta ljubav prema pričama ostala je glavna nit Brankovog života. Svoje prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Nakon završene niže gimnazije u Bihaću, usledilo je školovanje za učitelja. Tih godina, nekoliko puta je isključivan iz škole zbog svog buntovničkog držanja. Pod uticajem Saveza komunističke omladine Jugoslavije i socijalističkih ideja, otvoreno je kritikovao društveno-politički sistem i čitao je zabranjenu literaturu. Zbog toga je učiteljsku školu upisanu u Banjaluci, učio i u Sarajevu i Delnicama, a završio u Karlovcu. Tokom studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu pisao je priče za „Politiku”. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i na sebe skrenuo pažnju književne kritike kada je 1939. godine dobio nagradu „Milan Rakić”. Diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.

Drugi svetski rat ga je zatekao na odsluženju vojnog roka u Mariboru. Partizanskom pokretu otpora priključio se 1941. godine i bio je aktivni učesnik borbe sve do kraja rata. Nakon oslobodjenja radio je u Beogradu kao urednik dečijeg lista „Pionir” i bio je član redakcije „Savremenika”. Vremenom se sve više okretao pisanju, da bi se tokom 50-tih godina u potpunosti posvetio književnosti. Pisao je pesme, pripovetke, novele, satirične priče, romane, a posebno je bio cenjen kao pisac za decu. Inspiraciju je nalazio u motivima iz zavičaja, likovima iz mladosti, dogadjajima iz rata, mentalitetu društva i narodnoj tradiciji. Dela Branka Ćopića, oslobodjena ideologije, prožeta su dobroćudnim humorom, koji najbolje opisuje njegov karakter. NJegova književna dela prevedena su na preko 30 jezika širom sveta.

Ćopićeva „Jeretička priča” objavljena 1950. godine, kao svojevrsna satirična kritika vladajućeg sistema, pokrenula je lavinu osuda Komunističke partije i državnih organa. Kritičko posmatranje društva i vremena u kome je živeo donelo mu je izolaciju, odbacivanje od kolega i prijatelja, etiketu disidenta i otpadnika partije. U svojim visokomoralnim i savesnim stavovima istrajao je do kraja, ne želeći da pravi kompromise zarad ličnog komfora.

Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1965, a redovni član postao je 1968. godine. Pisanjem priča o detinjstvu i ratu, Ćopić se branio od teskobe stvarnosti u kojoj je živeo, od svakodnevnice koja mu je bivala sve mučnija i sumornija, gde je njegova melanholija vremenom postajala izraženija, sve do kobnog 26. marta 1984. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih gradjana na beogradskom Novom groblju.