Академик и књижевник Бранко Ћопић рођен је 1. јануара 1915. године у Хашанима, у Босанској крајини. Одрастао је у земљорадничкој породици. Рано је остао без оца. Велики утицај на њега имали су деда и стриц. Њихове приче биле су плодоносно семе које је будило машту и откривало један потпуно нови свет обојен речима.

Током основне школе заволео је књигу, а та љубав према причама остала је главна нит Бранковог живота. Своје прво штампано дело објавио је са четрнаест година у омладинском часопису „Венац“ 1928. године. Након завршене ниже гимназије у Бихаћу, уследило је школовање за учитеља. Тих година, неколико пута је искључиван из школе због свог бунтовничког држања. Под утицајем Савеза комунистичке омладине Југославије и социјалистичких идеја, отворено је критиковао друштвено-политички систем и читао је забрањену литературу. Због тога је учитељску школу уписану у Бањалуци, учио и у Сарајеву и Делницама, а завршио у Карловцу. Током студија на Филозофском факултету у Београду писао је приче за „Политику”. Већ као студент афирмисао се као даровит писац и на себе скренуо пажњу књижевне критике када је 1939. године добио награду „Милан Ракић”. Дипломирао је 1940. године на групи за педагогију.

Други светски рат га је затекао на одслужењу војног рока у Марибору. Партизанском покрету отпора прикључио се 1941. године и био је активни учесник борбе све до краја рата. Након ослобођења радио је у Београду као уредник дечијег листа „Пионир” и био је члан редакције „Савременика”. Временом се све више окретао писању, да би се током 50-тих година у потпуности посветио књижевности. Писао је песме, приповетке, новеле, сатиричне приче, романе, а посебно је био цењен као писац за децу. Инспирацију је налазио у мотивима из завичаја, ликовима из младости, догађајима из рата, менталитету друштва и народној традицији. Дела Бранка Ћопића, ослобођена идеологије, прожета су доброћудним хумором, који најбоље описује његов карактер. Његова књижевна дела преведена су на преко 30 језика широм света.

Ћопићева „Јеретичка прича” објављена 1950. године, као својеврсна сатирична критика владајућег система, покренула је лавину осуда Комунистичке партије и државних органа. Критичко посматрање друштва и времена у коме је живео донело му је изолацију, одбацивање од колега и пријатеља, етикету дисидента и отпадника партије. У својим високоморалним и савесним ставовима истрајао је до краја, не желећи да прави компромисе зарад личног комфора.

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1965, а редовни члан постао је 1968. године. Писањем прича о детињству и рату, Ћопић се бранио од тескобе стварности у којој је живео, од свакодневнице која му је бивала све мучнија и суморнија, где је његова меланхолија временом постајала израженија, све до кобног 26. марта 1984. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.