Дописни члан Српске академије наука и уметности, књижевник и преводилац, Васко Попа рођен je у Гребенцу код Беле Цркве 29. јуна 1922. године. Након завршене основне школе и гимназије, у јесен 1940. године уписао је Филозофски факултет у Београду, а студирао је и у Букурешту и Бечу. Једно време током Другог светског рата био је затворен у немачком концентрационом логору у Бечкереку. Након рата, 1949. године је дипломирао на Романској групи Филозофског факултета у Београду.

Појава Васка Попе у српској послератној поезији означила је снажан заокрет у односу на поетско стваралаштво његових савременика. Његова прва збирка песама „Кора” из 1953. године била је песничко откровење необичне форме и садржине, другачије од диктата актуелне политике и идеологије. Поезија Васка Попе одредила га је као зачетника српске послератне модерне поезије. Његов песнички израз био је језгровит, наклоњен афоризму и пословици. Писао је кратке стихове без риме и интерпункције, који су били блиски методологији српске народне поезије.

Васко Попа био je генерални секретар Друштва за културну сарадњу Југославије и Француске, а потом је дуги низ година радио као уредник у издавачкој кући Нолит у Београду. Објавио је осам књига поезије. Један је од најпревођенијих југословенских песника, а и сам је преводио са француског језика. Изабран је за дописног члана Одељења језика и књижевности САНУ 1972. године. Један је од оснивача Војвођанске академије наука и уметности у Новом Саду 1979. године. За свој књижевни рад награђиван је бројним наградама. Преминуо је у Београду 5. јануара 1991. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Њему у част 1995. године установљена је Награда Васко Попа која се додељује за најбољу књигу песама на српском језику.